Сјећање на дане проведене у основној школи

Основна школа… Када изговоримо ове ријечи, кроз све нас прође некакво чудно осјећање, а онда почињу навирати сва могућа сјећања на њу… Неко јe памти по најбољем другу којег је тамо стекао, неко по томе што је у њој стекао знање које ће деценијама касније преносити на своју дјецу и унучиће, неко по првој тучи, неко по првој, неоствареној, али опет, најљепшој љубави… Али истина је, да ће ју свако памтити као најљепши период свог живота.

            „Образовање је најмоћније оружје које можете да употријебите да промијените свијет“. Основна школа је, управо, прва станица коју морамо проћи да бисмо, на овај или онај начин, успјели у животу. Ја сам одличан ученик и много и редовно учим. Не због оцјене, већ због знања. Знања које ће ми послужити да се упишем у што бољу средњу школу и факултет, и да у крајњем случају, имам добар посао и комфоран живот. Тада бих имала више времена за себе и проводила бих више времена са својом породицом и најближима.

Оно нешто по чему ћу највише памтити основну школу је по пријатељима. Пријатељ… Не знамо га дефинисати, али сви знамо шта значи. Безусловна подршка и љубав кроз читав наш живот. Ко год стекне оног правог, најбољег пријатеља у основној школи, себи је загарантовао животног сапутника и срећне, испуњене дане пуне шале и смијеха до краја живота. „Пријатељство се не бира, оно бива ко зна због чега, као љубав“. Пријатељи су породица коју ми можемо изабрати. Управо, ја сам имала ту срећу да ми сваки дан посљедњих 9 година буде испуњен радосним тренуцима са мојом малом, али најдражом породицом.

Моја мала породица се састоји од двадесет седам чланова, потпуно различитих, али и потпуно истих за мене. Све их неизмјерно волим и не бих ни једног од њих замијеила ни са ким на свијету. Била бих себична када не бих подијелила са вама и оно што ме је посебно чилинило срећном са њима. Дадо-увијек спреман да помогне када смо у невољи. Нина-ако неко нешто заборави, она је та особа која ће заборављено сачувати и вратити. Маја-дугокоса дјевојка увијек расположена за фотографисање. Каћа-особа која најбоље црта у разреду, па нам свима црта радове из ликовног. Ђина- разредни лав, који се бори за нас на свим могућим мегданима. Ивана-иако је прерасла играчке и цртиће, још увијек их гледа и игра се са њима, не марећи о томе шта неко други мисли. Никола, звани Груба-разредни комичар, још и познат под надимком „ђедов унук“, а између осталог, и мој друг из клупе посљедње четири године. Мика-увијек весео и увијек спреман да отпјева једну Бајину пјесму. Дела-на први поглед чудан и миран, али кад се опусти, постаје чигра коју је немогуће зауставити. Кеси-једина дјевојка  у разреду коју апсолутно није брига за оцјене. Кљаја-вјечити играч видео игрица, у разреду познат још и као „унук Милана Ћејића Ћеје-рибарим помало“. Матеа и Анђела-изгледом потпуне супротности, али понашањем-као рођене сестре. Одличне ученице, ни предобре, ни прелоше, такозване „златне средине“. Ћана и Чанчи- брат и сестра близанци који се не подносе и стално се свађају међусобно. Кики-понекад превише оптерећен са оцјенама, али добар друг и информатичар. Але-у разреду познат и као „Швабо“ јер се пред крај деветог разреда одселио у Њемачку. Веља-разредни кум, јер нас све у разреду ословљава са „кумашине“ и „кумо“, постављајући нас тако на врх његове љествице пријатељства. Саћа-највиша дјевојка у разреду, виша чак и од пола дјечака у разреду. Ања, или како је ја зовем,Пахуља- њежна, мила, драга, тихо прича, тихо хода, скоро па и нечујна, баш као и пахуља. Теа-цура са најдужом косом у разреду па јој стално правимо некакве фризуре. Бојан- повучен, миран, тих, никада ни са ким неће први проговорити, међутим, започне ли неко други разговор с њим, нађе се безброј занимљивих заједничких тема. Теодосићка- сви је тако зовемо због презимена, а и зато што у разреду имамо још двије Анђеле. Веома искрена и увијек ту да покаже неке нове модне трендове. Богдана-веома тиха и повучена, али изузетно интелигентна. Маркан-висок је два метра, а презива се Буха. Велика иронија, зар не? Нецо- један од дражих дјечака међу дјевојчицама, дружи се са свима и има засигурно најбоље форе.

Иако сам их описала, нећете знати ко су они. Не бисте их могли препознати на улици нити им свима знате имена. Ми имамо своје интерне шале и надимке које ћемо само ми памтити. И у томе и јесте магија.

           Драга моја мала породицо, ја се надам да ћете и ви мене памтити. Вољела бих да ме памтите само по добром, али, ако ме замаптите и по нечему лошем, не смета ми. Драго ми је што ме памтите. Што ме нисте заборавили.

Драга моја мала породицо, ја ћу вас памтити заувијек и то само по добром. Када ми буде лоше, сјетићу се вас. Сјетићу се неке наше шале, и биће ми боље, баш као што бисте ме сваки пут орасположили.

Драга моја породицо, можда нам могу одузети и ту матуру, и онај наш посљедњи дан у тој школи, али оно што нам не могу одузети је наше пријатељство. Не могу нам одузети сјећања једних на друге. Не могу нам одузети наше надимке и шале. Не могу нам одузети ту љубав.

Драга моја мала породицо, волим те.

Миа Илисић, ученица IX4

OШ „Младен Стојановић“, Лакташи

You may also like...